Усамљеност ♥
Усмаљеност. Мој највећи непријатељ. Прати ме кроз живот и обара све. Уништава ми и последњи трачак наде. Имала сам све..Имала сам њега..Његове плаве очи..Али, само је један тренутак био довољан да се све сруши..Пала сам на дно. Тренутак је довољан да се неко заволи, али ни вечност да се заборави оно што тренутак створи.. Питам се зашто? Зашто сам га морала срести, упознати, заволети? Читав свој живот трудим се да не лажем, да будем фино, културно, паметно дете, да ме сви воле.. Али не иде ми. Баш насупрот томе-нико ме не воли, нико не мари за мене.. А ја, седим сама у тихој ноћи, обасјана месечином, док ми сузе умивају лице..Слободним падом срушила сам се у провалију..Више ни ја сама не марим за себе, полако починјем да мрзим све. Покушавам њега да замрзим. Допуштам ветру да ми заледи срце. Допуштам змији да пусти свој отров на моје срце, али оно се неда. Остаје топло, наставља да га воли, још јаче. И само ми је он у мислима. Пролјињем дан кад сам га видела. А мене сви за све окривљују. Ја сам свима крива. Али не разумем, Боже, шта сам ја у свом животу скривила? Постављам ово и још многа друга питања, али одговора нигде нема. Ја..ја сам идаље сама, без игде икога..Нема никог ко ће ме угрејати кад ми је хладно, ко ће ме насмејати кад сам тужна. Само су ту туга, бол, патња и усамљеност, мој највћи непријатељ..:( ♥♥♥♥♥